О књизи: 2009 / Књига је наставак ауторове претходне књиге – „Супстанца књижевности“ (М.: Језици словенске културе, 2001). И даље је реч о теоријским аспектима онтолошки оријентисане поетике, о принципима идентификовања у књижевном тексту онога што се у тексту може назвати „нечитљивим“ или „неочигледним семантичким структурама“. Разлика између ове две књиге углавном лежи у одабраном материјалу. У првом случају радило се о руским књижевним класицима, овде – о западноевропским класицима: од трагедија В. Шекспира и Ј. В. Гетеа – до романтичних „бајки” Џ. Берија и А. Милна. Јунаци студије нису само ликови, већ и они елементи света са којима ступају у различите односе: супстанце, облици, запремине, звукови, правци кретања итд. – све оно што чини онтолошки (директно нечитљиво) позадину „видљивог“ , експлицитну фабулу и постепено обликује своју логику и конфигурацију.